петак, 17. октобар 2014.

РАБЛЕ И ВИНАВЕРОВ ПРЕВОД



Ко је Рабле?

Fransoa Rable je najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik francuske renesanse

"Rabelais, najveći duh modernog čovječanstva, taj čovjek koji je sažeo Pitagoru, Hipokrata, Aristofana i Dantea, reče, ima tome već tri stoljeća: čovjek je jedan mikrokozam." - Honoré de Balzac

“Gargantua i Pantagruel” roman Fransoa Rablea u pet knjiga. 

Satirična alegorija o dva džina Gargantui i Pantagruelu, njihovom životu, čudesnom rođenju, školovanju i fantastičnim dogodovštinama. Najveći spomenik francuskog jezika 16. veka, napisan na 'vulgarnom' narodnom francuskom ( u to vreme jezik učenih je bio latinski). Iako se i sam u svojim učenim publikacijama i prepisci služio latinskim, Rable će za veličanje ideja humanizma i renesanse uzeti i poslužiti se plebejskim književnim rodom, satirično iskorišćenim pikarskim romanom, plebejskim književnim izrazom, govorom širokih narodnih masa.

'Smej se, ko hoće da bude čojstven, 
Smeh je čoveku zaista svojstven" – moto je ovog romana.

О Telemskoj opatiji – utopističkom manastiru – Rable piše:

 »ljudi slobodni [...]imaju od prirode nagon i podstrek koji ih nagoni uvek na vrlinu i da ono što rade uvek bude dobro, a poroka da se klone«; dok »kada su ljudi gadnim ugnjetavanjem i zulumom poniženi i porobljeni, oni uništavaju u sebi plemenitu težnju kojom su ka vrlini naginjali, da bi zbacili sa sebe taj jaram robovanja: jer, mi se uvek zabranjenih stvari poduhvatamo i priželjkujemo ono što nam je uskraćeno«. Stoga jedino pravilo koje vlada u ovoj zajednici glasi: «Čini što ti se ushte”.

Klasično djelo svjetske književnosti, djelo furioznoga ritma i otkačene genijalnosti, grandiozna je groteska prožeta vitalističkim viđenjem čudesnih doživljaja i djela dvojice divova. Pantagruelizam predstavlja beletristički i enciklopedijski fenomen Rableovog  ostrašćenoga zanimanja za ljude oko njega i za ono što oni u svojoj bogougodnoj nesavršenosti čine. Oko realnoga, svakodnevnog pantagruelizma kojemu je glavna misao vodilja: biti miran, zdrav, radostan te ponajprije sit i napit - gradi Rabelais istovremeno eruditsko i parodijsko djelo, u isti mah stvar posve neozbiljnu i ozbiljnu, knjigu začudne mašte, opscene komike i nezamislivih dosjetaka, razigranoga jezika začinjenog sočnim psovkama i nenadmašivim igrama riječi. S druge strane, nudi Rable i duhovni pantagruelizam koji je odnjegovan na temeljitom poznavanju antičke književne i kulturne baštine i antidogmatskom mišljenju: u tom smislu, Rabelais progovara gotovo moralistički o najvažnijim pitanjima humanističke tradicije.

Позната је АНЕГДОТА О ЈЕДНОМ РАБЛЕОВОМ ПУТОВАЊУ. Наиме, када је једном приликом требало да отпутује у Париз, а није имао пребијене паре, отишао је у крчму и на сто ставио три (празна) умотана пакета. На једном је писало „Отров за краља”, на другом „Отров за кардинала”, а на трећем „Отров за престолонаследника”. Будући да је на сваком јавном месту и тада, баш као и данас, било дежурних шпијуна, у крчму је убрзо грунула стража и Рабле је кочијом спроведен у Париз на саслушање. Тек када је стигао у престоницу, испричао им је зашто се одлучио на превару.
(Тако је било онда. Данас би провео годину дана у истражном затвору, и бар три године због доказане намере тероризма, а можда и више јер су отрови могли да буду преузети из кутија пре хапшења…)

ВЕЛИКА ЈЕ СРЕЋА ШТО ЈЕ РАБЛЕОВА ДЕЛА - „ГАРГАНТУА” И „ПАНТАГРУЕЛ” НА СРПСКИ ЈЕЗИК ПРЕВЕО СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891-1955), велики песник, преводилац, савршени познавалац језика и ретко обдарени филолог. О Раблеу, Винавер је педесетих година прошлог века написао и ово:

„Рабле се правио шерет-будала и само тако избегао ломачу. То је, уосталом, очигледно из дубље анализе текста. Његови јаросни напади на католичку цркву и на папу донели би му смрт да није умео да изврдава - и то изванредним језичким шеретлуцима којима нема равних у светској књижевности. Он је играо игру у вратоломне скокове и у тобожно безазлено снебивање. Сви који су имали посла са цензуром, покушавали су ту исту игру, пре свега сличне језичне шеретлуке. (...) Наш неукроћени језик дорастао је делима која кључају животном снагом. Преводити Раблеа била ми је сласт, јер сам доживљавао не само Раблеа него и наш језик. Трудио сам се цео тај наш језик, исконских лепота, да ставим у службу онога чији убојити смех грми над вековима људског умља и безумља”.

Винавер код нас први преводи Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера и Хаклбери Фина“



РЕЧНИК СРПСКИХ СТАРИХ, ЗАБОРАВЉЕНИХ ИЛИ НОВИХ РЕЧИ могао би се саставити на основу овог Винаверовог превода Раблеа. Већи део „Гаргантуа и Пантагруела“ прочитао сам због српског језика, Винаверовог превода и препева, а не због Раблеа.

Те речи сам ту и тамо обележавао у књизи (сада је сва ишарана)  и ево неких са почетка:

вејач овејане суштине
испичутуре
тулумуна
подбрцкивање
грашак са сланином и коментаром
керефеке од устука
чати књигу
доболело од хладноће
игре намицаљке
маснокљука
ливада двотравка
рупометаши
непрегорник
тринкајмо, тринкај - важан глагол за ову књигу
устук
оцедина
боре и наборке
укрстке кујунџијске
штрчкови
рубин пламенитак
приче и опричке
исфронцлати
офирмописати
чарлама
крњетак
ћупа са вином
гузобришљиви
претанан
прдизвек
кењац
зијав
свети Фрч
Јанко Клаћен Недоклаћен
мутвак
теолошки и теолочки
кашљивко
собица милостица
крке из затрке
авајска беседа
одробити
слепац обештапљен
магарац обескускуњен
крава обезмеденичена
стихосастави
прочачкати акта
првозорка
поткрмљен...

... до стране 57, од укупно 786 страница ових пет Раблеових књига у издању „Просвете“ године 1950... и још две-три:

шушумига
шигумицу
загајдићу у гајде, нека се нагајди коме је год до гајди...


Негде при крају књиге, међу многим заборављеним или новим бисерима нашег  језика нађем и глагол

ОШЉАРИТИ – за који сам био убеђен да је новијег датума, али ето, он је постојао још 1950. године....

И, шта више да вам кажем? Изгледа да смо више заборавили него научили и створили...

Миливој Анђелковић

ВИШЕ О РАБЛЕУ:





ВИШЕ О ВИНАВЕРУ


недеља, 12. октобар 2014.

КАКО СЕ РАЗВИЈА БИЗНИС



ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА ГЕНЕРАЦИЈА П ВИКТОРА ПЕЉЕВИНА

“Много тога што је Морковин говорио Татарски уопште није разумео. Једино што је јасно схватио из разговора била је шема функционисања бизниса у ери прве акумулације, и њена веза са рекламом.

- Генерално – говорио је Морковин – дешава се отприлике следеће. Човек узима кредит. За тај новац изнајмљује офис, купује џип чироки и осам картона смирнофа. Када смирноф нестаје, испостави се да је џип слупан, офис исповраћан, а кредит треба да се врати. Онда се узима други кредит – трипут већи од првог. Њиме се отплаћује први кредит, купује се џип гранд чироки и шеснаест картона абсолута. Када абсолут...

- Разумео сам – прекинуо га је Татарски. – И шта на крају?
- Две варијанте. Ако је банка, којој је човек дужан, криминална, њега у одређеном тренутку убију. Пошто других банака код нас нема, обично тако и бива. Ако је човек, напротив, и сам криминалац, онда се последњи кредит пребацује на Државну банку, а човек проглашава сопствени банкрот. У офис му долазе судски извршиоци, пописују празне флаше и избљуван факс, а он после извесног времена почиње све испочетка. Државна банка сад има своје криминалце, тако да је ситуација мало компликованија, али генерално слика остаје иста.
- Аха – рекао је Татарски замишљено. – Али нисам разумео какве то везе има са рекламом.
- Е, ту почиње оно најважније. Када је попијена отприлике половина смирнофа или абсолута, џип је још у возном стању, а смрт делује далеко и апстрактно, у глави човека, који је све то закувао, долази до посебне хемијске реакције. У њему се буди осећај бескрајне величине, и он наручује рекламни спот. 

При том он захтева да тај спот буде јачи него код других идиота. У новчаној противвредности, на то одлази отприлике трећина сваког кредита. Психолошки је све јасно. Отворио човек неко мало предузеће Еверест и умире од жеље да види свој логотипчић на првом каналу између БМW и Кока-Коле. Е, па ето, у тренутку када у глави клијента дође до ове реакције, на сцену ступамо ми.
Татарском се свидело то ми”...

Миливој Анђелковић